Pri­je 42 go­di­ne, 13. mar­ta 1975. go­di­ne, svi­jet je ob­le­tje­la vi­jest da je u Be­o­gra­du u osam­de­set tre­ćoj go­di­ni ži­vo­ta pre­mi­nuo Ivo An­drić, no­be­lo­vac i tvo­rac ro­ma­na „Na dri­ni ću­pri­ja”, „Pro­kle­ta Avli­ja”, „Trav­nič­ka hro­ni­ka” i to­li­kih dru­gih dje­la ko­ja su pro­ni­je­la sla­vu i svi­je­tu ot­kri­la svu lje­po­tu srp­skog je­zi­ka i mi­sli i du­ha li­te­ra­tu­re na­sta­le na tom je­zi­ku.
Ka­ko je sa­mo šest da­na ra­ni­je, 7. mar­ta 1975. go­di­ne, u Že­ne­vi na pre­čac umro ve­li­ki ju­go­slo­ven­ski re­vo­lu­ci­o­nar i mi­sli­lac Velj­ko Vla­ho­vić, zlu­rad­ni­ci su po­če­li da ši­re pri­ču ka­ko je i An­drić (ko­ji je, zna­lo se, du­že vri­je­me pri­je to­ga u bol­nič­kom kre­ve­tu leb­dio iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti), u stva­ri umro tog istog da­na, ali je to, to­bož, sa­kri­ve­no dok se oba­vi sa­hra­na i oda­ju za­slu­že­ne po­ča­sti Vla­ho­vi­ću.
Te, naj­bla­že re­če­no, bez­du­šne spe­ku­la­ci­je je dvi­je go­di­ne ka­sni­je de­fi­ni­tiv­no pre­ki­nuo Lju­bo Jan­drić ka­da je ob­ja­vio svo­ju ču­ve­nu knji­gu „Sa Ivom An­dri­ćem”, ne­ku vr­stu dnev­nič­kih za­pi­sa na­sta­lih to­kom dru­že­nja sa slav­nim pi­scem po­sled­njih se­dam go­di­na nje­go­vog ži­vo­ta.
U tom iz­u­zet­no za­ni­mlji­vom dje­lu, ko­je je te­ško svr­sta­ti u ne­ki knji­žev­ni rod, a naj­tač­ni­je su, či­ni se, ocje­ne da je Jan­drić na svo­je­vr­stan na­čin „do­pi­sao” An­dri­ća, od­no­sno oteo iz žva­la za­bo­ra­va mno­ge nje­go­ve mi­sli i po­ru­ke ko­jih ne­ma u nje­go­vom ne­nad­ma­šnom de­lu, on je 13. mar­ta 1975. go­di­ne za­pi­sao u Sa­ra­je­vu:
„Ra­no ju­tro. Zvo­ni te­le­fon. Pri­la­zim sa strep­njom i di­žem slu­ša­li­cu. Sa dru­ge stra­ne ču­jem drh­tav glas: Umro Ivo An­drić. To se do­go­di­lo no­ćas, ne­što po­sli­je je­dan sat iza po­no­ći...”
Jan­drić je istog ča­sa kre­nuo vo­zom u Be­o­grad i već sju­tra­dan se, ka­ko je za­pi­sao, na­šao u atri­ju­mu grad­ske skup­šti­ne u Be­o­gra­du na ru­bu Pi­o­nir­skog par­ka, sto­ti­nak me­ta­ra od zgra­de u uli­ci Pro­le­ter­skih bri­ga­da broj 2, u ko­joj je de­ce­ni­ja­ma ži­vio Ivo An­drić. Do­šao da se po­klo­ni sje­ni­ma pri­ja­te­lja či­ji je kov­čeg bio iz­lo­žen u ovoj pro­stra­noj sve­ča­noj dvo­ra­ni, „pu­noj svje­tlo­sti i sve­ča­ne ti­ši­ne”: „Le­žao je po­red me­ne bez mi­sli – pi­še Jan­drić – pr­vi put ta­ko bez­na­de­žno i pot­pu­no sam, oslo­bo­đen ne­vo­lja sta­ro­sti i pat­nje, pra­zan i pust, bez du­ga (osim mo­žda onog pre­ma ne­do­vr­še­nim ru­ko­pi­si­ma, pa i oni su pri­je du­žni svom pi­scu, ne­go on nji­ma) i bez oba­ve­za, jer smrt ni­ko­ga i ni na šta ne oba­ve­zu­je...”
U ovom za­pi­su Lju­ba Jan­dri­ća po­seb­no je upe­ča­tlji­va ta za­vr­šna sli­ka vječ­nog od­la­ska ge­ni­jal­nog vi­še­grad­skog umo­tvor­ca, tre­nu­tak kad se pre­se­lio u prah i uspo­me­nu:
„U pre­pu­noj ka­pe­li kre­ma­to­ri­ju­ma na No­vom gro­blju u Be­o­gra­du, po­ča­sne stra­že, re­flek­to­ri i opro­štaj­ne ri­je­či ko­je se gu­be u zu­ja­nju film­skih i te­le­vi­zij­skih ka­me­ra... Naj­po­sli­je od­jek­nu na­po­lju je­dan, za njim dru­gi pa tre­ći plo­tun. I kov­čeg ko­ji je do ta­da mi­ro­vao na svom po­sto­lju u pro­če­lju ka­pe­le, po­la­ko po­če da se spu­šta, pra­ćen Ba­ho­vom mu­zi­kom i ri­je­či­ma onog ko­ji nas je za­u­vi­jek na­pu­stio: ‘U tre­nu­ci­ma kad me za­ma­rao i tro­vao svet u kom sam po zlu slu­ča­ju ži­veo i ču­dom se odr­ža­vao u ži­vo­tu, kad se mra­čio vi­dik i ko­le­bao pra­vac, ja sam ta­da po­bo­žno pro­sti­rao pre­da se, kao ver­nik mo­li­tve­ni ći­lim, tvr­du, ubo­gu, uz­vi­še­nu vi­še­grad­sku sta­zu ko­ja le­či sva­ki bol i po­ti­re sva­ko stra­da­nje, jer ih sve sa­dr­ži u se­bi i sve re­dom nad­vi­su­je. Ta­ko po ne­ko­li­ko pu­ta u da­nu, ko­ri­ste­ći sva­ko za­tiš­je u ži­vo­tu oko se­be, sva­ki pre­dah u raz­go­vo­ru, ja sam pre­la­zio po je­dan deo to­ga pu­ta sa ko­jeg ni­kad ni­je tre­ba­lo ni si­la­zi­ti. I ta­ko ću do kra­ja ži­vo­ta, ne­vi­đe­no i po­taj­no, ipak pre­ći su­đe­nu du­ži­nu vi­še­grad­ske sta­ze. A ta­da će se sa kon­cem ži­vo­ta pre­ki­nu­ti i ona. I iz­gu­bi­će se ta­mo gde za­vr­ša­va­ju sve sta­ze, gde ne­sta­je pu­te­va i bes­pu­ća, gde ne­ma vi­še ho­da ni na­po­ra, gde će se svi ze­malj­ski dru­mo­vi smr­si­ti u be­smi­sle­no klup­ko i sa­go­re­ti, kao iskra spa­se­nja, u na­šim oči­ma ko­je se i sa­me ga­se, jer su nas do­ve­le do ci­lja i isti­ne.`”
Bu­do Si­mo­no­vić


Jan­drić

Ro­đen u Ve­li­koj Žu­lje­vi­ci kod Bo­san­skog No­vog, Lju­bo Jan­drić je za­vr­šio stu­di­je knji­žev­no­sti u Sa­ra­je­vu, a pri­li­ka, i sre­ća, da do­đe u kon­takt sa An­dri­ćem, pru­ži­la mu se 1968. go­di­ne kao slu­žbe­ni­ku Re­pu­blič­kog se­kre­ta­ri­ja­ta za obra­zo­va­nje, na­u­ku i kul­tu­ru Bo­sne i Her­ce­go­vi­na i od ta­da, pa sve do smr­ti ve­li­kog pi­sca tra­je nji­ho­vo pri­ja­telj­stvo i dru­že­nje. Po­red knji­ge „Sa Ivom An­dri­ćem”, ob­ja­vio je ro­ma­ne „Prah i pe­peo” i „Ja­se­no­vac”, a pri­re­dio je i knji­gu An­dri­će­vih ese­ja i kri­ti­ka.


Po­ru­ka

Is­pred spo­me­ni­ka Ivu An­dri­ću na An­dri­će­vom ven­cu u Be­o­gra­du, na po­čet­ku uli­či­ce is­pod Pi­o­nir­skog par­ka, ko­jom je pro­la­zio kad bi kre­tao u svo­je du­ge šet­nje do Ka­le­meg­da­na, za­pi­sa­na je nje­go­va po­ru­ka: „Oti­šao sam. Iza me­ne je osta­lo sve što su lju­di re­kli kao pra­mi­čak ma­gle ko­ji se gu­bi, a sve što su ura­di­li, po­neo sam na dla­nu jed­ne ru­ke.”


Strah od bi­lje­žni­ce

Kad je Lju­bo Jan­drić pr­vi put iz­va­dio bi­lje­žni­cu i ka­zao An­dri­ću da že­li „za svo­ju du­šu” da za­bi­lje­ži ne­što od nje­go­vih mi­sli i po­ru­ka, uvi­jek opre­zni i za­tvo­re­ni An­drić se brec­nuo: „Ta­man po­sla...pa da to pad­ne no­vi­na­ri­ma u ša­ke” – a on­da mu ob­ja­snio da ni po ko­ju ci­je­nu ne bi pri­stao da pi­še ne­ku vr­stu sop­stve­ne is­po­vi­je­sti, jer su to su­bjek­tiv­ne stva­ri ko­je „uvi­jek na­ve­du čo­vje­ka na po­gre­šan put”:
– En­gle­zi ima­ju li­je­pu mi­sao o to­me – do­dao je An­drić – ko­ja gla­si: ima vi­še na­či­na da se la­že, je­dan od njih su me­mo­a­ri...